Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić


Sva­ku lje­po­tu, sva­ku uspje­lu stvar čo­vjek se po­tru­di da po­kva­ri, čak i ka­da je to nje­go­vo vla­sti­to dje­lo, go­vo­rio je go­spo­din An­ri de Mon­ter­lan, uza­lud­no po­ku­ša­va­ju­ći da pro­na­đe ne­ki lik ko­ji se gu­bio u mut­nim ob­ri­si­ma ogle­da­la.
Go­spo­din Mon­ter­lan se či­ta­vog ži­vo­ta tru­dio da svoj lik su­prot­sta­vi tom ima­gi­nar­nom por­tre­tu, zna­ju­ći da jav­nost uvi­jek, iz sa­mo njoj zna­nih raz­lo­ga, ro­man­si­je­ri­ma pri­pi­su­je ide­je ko­je oni da­ju svo­jim li­ko­vi­ma.
Sje­ćao se sli­ke Do­ri­ja­na Gre­ja, ko­ji je uvi­jek osta­jao isti, ne­pro­mi­je­njen, dok je nje­gov skri­ve­ni por­tret sta­rio. No, nje­ga je raz­je­da­la jed­na sa­svim dru­ga su­prot­nost. Osje­ćao je da je od­u­vi­jek bio i ostao onaj ima­gi­nar­ni, ro­ma­nesk­ni Ko­stel, ko­me se to­li­ko di­vio i či­je mi­sli je po­ne­kad gla­sno iz­go­va­rao kao vla­sti­to osje­ća­nje. I sa­da se sa stra­hom i ne­do­u­mi­com po­ku­ša­vao pri­bli­ži­ti ne­če­mu od če­ga je, či­ni­lo se, či­ta­vog ži­vo­ta bje­žao, a što ga je upor­no če­ka­lo na kra­ju jed­ne sta­ze ko­ja se ni­je ima­la vi­še gdje na­sta­vi­ti.
Tre­ba li da ka­že­mo ko­li­ko je go­spo­din An­ri de Mon­ter­lan pa­tio? To bi, sva­ka­ko, bi­la su­vi­šna i iz­li­šna stvar. Jer, ko da­nas ne pa­ti? Ali, nje­gov uspjeh je za­vi­sio od pat­nje. Či­ta­vo nje­go­vo muč­no i pro­ti­vr­ječ­no dje­lo, ko­jim je htio da ova­plo­ti sav be­smi­sao ljud­skog po­sto­ja­nja. Sma­trao je da je­di­no ne­sre­ćan čo­vjek sa­nja, i da je­di­no ne­za­do­volj­stvo ra­đa sno­ve.
Pa­zi­te da vam ne bu­de dra­že­sni­ja sli­ka ko­ju ste stvo­ri­li o me­ni ne­go ja sam, go­vo­rio je pri­ja­te­lji­ma, za­zi­ru­ći čak i od onih ko­ji su ga vo­lje­li i ra­zu­mi­je­va­li. Tru­dio se da za­va­ra tra­go­ve ka­ko u pri­vat­nom ži­vo­tu, ta­ko i u li­ko­vi­ma ko­je je iz­ra­ža­vao u svo­jim dje­li­ma. Pu­bli­ka odav­no bi­ja­še nje­gov re­al­ni ži­vot, onaj je­dan je­di­ni, po­is­to­vje­ti­la sa nje­go­vim ro­ma­nesk­nim osje­ća­nji­ma ko­ja je iz­no­sio u svo­jim dje­li­ma. On odav­no u nje­noj svi­je­sti bi­ja­še za­u­zeo mje­sto ima­gi­nar­nog Ko­ste­la, ko­ji je po­put Pe­le­gri­na svoj ži­vot vo­lio da uza­lud­no tra­ći i po­kla­nja, jer je od nje­ga ipak vi­še vo­lio sa­mog se­be.
Go­spo­din Mon­ter­lan je bio oko­re­li ate­i­sta i ne­že­nja. Ni­je li ne jed­nom re­kao ka­ko je bog pro­kleo čo­vje­ka sa­mo za­to što se upla­šio nje­go­ve sa­mo­će. U So­lan­ži je gle­dao lut­ku. Uzi­mao bi je isto ona­ko kao što čo­vjek uzme že­nu da sa njom od­i­gra val­cer i po­sli­je je ot­pra­ti do mje­sta.
Na­še za­do­volj­stvo je u za­do­volj­stvu ko­je dru­gom či­ni­mo, go­vo­rio joj je. Tvr­dio je da mu bi­će ko­je vo­li od­u­zi­ma dio slo­bo­de, ali da on to že­li. Me­đu­tim, ni­je li i Bo­si­je re­kao da čo­vjek na­no­si neo­prav­da­no zlo bi­ću ko­je vo­li, i, šta­vi­še, do­dao je, bi­će ko­je me vo­li od­u­zi­ma mi svu slo­bo­du, bez ko­je ni­kad ne bih bio ono što se tru­dim da bu­dem. Mu­škar­ci ne­ma­ju du­šu stvo­re­nu za sre­ću, dra­ga mo­ja So­lanž, za njih je sre­ća ne­što ne­ga­tiv­no, blju­ta­vo u sva­kom smi­slu, brak je uvi­jek pat­nja, na­dok­na­da za za­do­vo­lje­nje ču­la, ali, kad već to mo­ra da bu­de da bi se duh ras­te­re­tio, zar ču­la ne mo­gu da se za­do­vo­lje dru­ga­či­je? Jed­nog da­na oslo­vi­li ste me sa: „Da li je mo­ral na vi­si­ni?“ Eto, to tre­ba da ra­zu­mi­je­te…
Za go­spo­di­na Mon­ter­la­na ime go­spo­đi­ce So­lanž pred­sta­vlja­lo je odav­no za­bo­ra­vlje­ni pre­dio uspo­me­na. Kao, uosta­lom, i to­li­kih dru­gih dje­vo­ja­ka, či­jim se osmje­si­ma, po­put upo­ko­je­nih mi­no­ta­u­ra hra­nio za do­ru­čak. Odav­no bi­ja­še iz­gu­bio i nju i nje­no ve­se­lo ki­ko­ta­nje, pre­pu­no ži­vo­ta. Sje­dio je sli­jep, one­mo­ćao i osta­rio, i sa­da su mu pre­o­sta­ja­li da­ni u ko­ji­ma je tre­ba­lo da uda­ri ono što bi, za­ci­je­lo, oče­ki­va­la či­ta­lač­ka pu­bli­ka od nje­go­vog ima­gi­nar­nog dvoj­ni­ka Ko­ste­la – da pre­đe onu tan­ku cr­ve­nu li­ni­ju i za­u­vi­jek uto­ne u noć, ka­ko bi do­bio po­hva­lu glu­pog čo­vje­čan­stva, i to po­hva­lu ko­ju ne­će ču­ti.
Ni­ko se ni­je iz­ne­na­dio ka­da je na no­vin­skim stup­ci­ma osva­nu­la vi­jest da je na dan 21. sep­tem­bra, u svom sta­nu u Pa­ri­zu, na Vol­te­ro­vom ke­ju broj 25, u svo­joj se­dam­de­set še­stoj go­di­ni, hi­cem iz re­vol­ve­ra, za­vr­šio svoj ži­vot go­spo­din An­ri de Mon­ter­lan, pi­sac, ko­ji još za ži­vo­ta svo­jim dje­lom se­bi bi­ja­še po­di­gao spo­me­nik. Mno­gi su s pra­vom re­kli da se ubio istin­ski go­spo­din i džen­tlmen, čo­vjek do­sto­jan po­što­va­nja, ko­ji je oti­šao iz ovog svi­je­ta iz pi­je­te­ta pre­ma svom ži­vo­tu „ko­ga vi­še ni­je bio do­sto­jan“.
(Autor je knji­žev­nik)